Sarajevo na ŽLAN-u
Kada u Sarajevu upalite internet (WLAN), oko kuće vam se skupljaju psi lutalice. Slučajnost? Ne vjerujem. Nacrtaju se ispod balkona. Mašu repom. Laju u vašem pravcu. Čim ugasite router – odoše niz cestu. Bježe. Kao da ih nije bilo. Ako iznova izvršite konekciju, eto ih, tap, tap, tap, opet, od Sebilja prema vama, penju se uz mahalu, praše pokraj Pokopnog društva Bakije, trče, jedan za drugim, mimo Fakulteta islamskih nauka, uskom kaldrmom pored Pržionice Zevak, često neke druge njuške, sad je, kao, na njih red da izađu na internet. Nevjerovatno. Utrnete li bežični hot spot, nestadoše bez traga. Objašnjenje? Pretpostavka. Uši sarajevskih lutalica odnedavno krase čipovi internacionalne organizacije za zaštitu životinja. Strancima je stalo do njih. Nalazi li se možda u psećim čipovima nešto što uspostavlja vezu s mojim kućnim WLAN-om?
Nije isključeno. U digitalnom vaktu ništa nije isključeno. Čitamo, u aktualnom izdanju Scientific Reportsa, kako dva pacova komuniciraju putem interneta. Revolucionaran eksperiment. Ekipa naučnika (Duke University) u mozak pacova ugradila čipove za bežični prenos informacija. Pokusnom pacovu u SAD-u (Durham) ugradili antenu. Onom drugom, pacovu Brazilu (Natal), u sivu masu montirali odašiljač. Povezali ih preko interneta. U laboratoriji u Brazilu naučnici upale određenu lampicu. Pacov-odašiljač, naučen da to učini, kada vidi lampicu kako gori, pritisne prekidač. Istu stvar, iako nije vidio nikakvu lampicu kako gori, niti je prethodno bio obučen da aktivira bilo kakav šalter, čini i njegov transkontinentalni prijatelj, pokusni pacov u SAD-u. Digitalna telepatija. Viši nivo komunikacije. Ljudi koriste WLAN, životinje ŽLAN.
Vratimo se Sarajevu. Nekoliko dodatnih posmatranja. Evaluiramo li koncentraciju odnosno putanje i raspodjelu pasa lutalica na području Općine Stari Grad, dobit ćemo očekivane rezultate. Većina sarajevskih kerova beskućnika uglavnom luta oko ugostiteljskih objekata koji pružaju bežičan pristup internetu. Slučajnost? Ne budimo naivni. Psi ispred Nanine kuhinje, Hotela Europa, ili ispred Art kuće sevdaha, očigledno su konektirani. Kako? Tamo im ne treba password. Zašto ih nema, recimo, kod Ramisa, na Slatkom ćošetu, u Morića ili Kolobara hanu? Loš signal. Konačno, je li to dovoljno da zaključimo da sarajevski psi, s čipovima u ušima, na izvjestan način, koriste internet? Naravno da nije. Pogotovo onda ako vam priznam da se na moj router ne kače samo psi lutalice, već, u posljednje vrijeme, i nekoliko komšijskih avlijanera. Oni nisu „čipovani“.
Zbog toga, pravi kontekst za ispravan zaključak valja potražiti kod gore spomenutih pacova. Tokom opisanog eksperimenta, naučnici su posmatrali kako se pacov odašiljač (encoder), nakon što je svoju informaciju poslao u tuđi mozak, žestoko ljuti, kada pacov antena (decoder) ne izvrši očekivanu radnju, dakle onda, kada povratna informacija nije pozitivna. Shodno tome, može se reći, mozgovi pacova komunicirali su u oba pravca. Drugim riječima, pomoću elektroda u njihovim glavama došlo je do sinhronizacije (real time) stranih „misli i ideja“ ugrađenih od strane čovjeka. Postavlja se logično pitanje: Ako su ljudi u stanju pacovima ugraditi manipulirajuće misli, zašto oni to ne bi mogli uraditi, i da li oni to možda već rade, sami sebi, odnosno, drugim ljudima, bezbeli, također, putem interneta? Odgovor na ovo pitanje ravan je zaključku teksta.
I glasi:
Vau! Vau! Vau!